Milica Kojčić se u tokove srpske umetnosti uključuje početkom osamdesetih godina XX veka. Već svojim ranim nastupima umetnica je objavila sklonost ka figuracijskom, anegdotsko-sadržinskom slikarstvu. U našoj umetnosti to je vreme „uhvaćenog koraka” sa evropskim slikarskim tendencijama. Tokom ranih osamdesetih godina, neposredno posle inauguracije postmodernističkog slikarstva na velikoj internacionalnoj sceni i u našim umetničkim prilikama afirmiše se transavangardna „nova slika” kao najefektniji oblik tumačenja novih društvenih, socijalnih i kulturoloških odnosa u okružju tadašnje svetske političke i energetske krize. Tim tendencijama registruje se i tumači senzibilitet i psihologija dominirajuće alijenacijske ugroženosti čoveka-pojedinca u savremenom svetu.
Već su rani radovi Milice Kojčić, nastali i izlagani nakon okončanja Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, imali jasno definisan sadržinski, plastično-likovni i poetsko-filozofski koncept. U ciklusu tada potpuno inovativnih crtačkih ostvarenja, Kojčićka se bavila egzistencijalnim problemima savremenog čoveka. Ta njena briga za sudbinu ljudi imala je svoje specifičnosti: nacrtane figure su groteskno deformisane, skoro sve su obremenjene teretima koji kao da su „srasli” sa telom a čak i u najbrojnijim grupnim predstavama te figure-spodobe su usamljene i izolovane. Uz to, kompozicije sugestivno prizivaju duh drevnih mitoloških, vradžbinskih i zaumnih prizora, i u ostvarenjima Milice Kojčić stvaraju utisak jedino moguće ilustracije svakodnevlja, poput sublimisane vizuelno-sadržinske istinitosti u tumačenju stanja duha tokom nesretnih devedesetih godina prošlog veka. Očigledno, Milica Kojčić je već na početku svoje stvaralačke avanture imala dovoljno umetničkog kapaciteta da adekvatno reaguje na aktuelnosti sveta tokom netom protekle prekretnice vekova i milenijuma.
Veoma rano ostvaren, jasno utemeljen i ubedljiv koncepcijski stav, uverio je mladu slikarku u „ispravnost“ izabranog slikarskog puta. Svoje slikarstvo Milica Kojčić je razvijala posvećenički i postupno, s malim i logičnim pomacima, kontinuirano insistirajući na usavršavanju i preciziranju sopstvene slikarske misli. Možda je u tom kontinuitetu najvidljivija promena usledila sredinom devedesetih. Tada se Milica iz crteža prestrojava ka slici, pokazujući da nije samo majstor čvrste, jasne i pouzdane linije – već da je njen talenat oplemenjen i osećanjem za boju, za njene ekspresionističke potencijale.
Tokom celokupnog stvaralačkog puta, od ranih osamdesetih do sredine druge decenije XXI veka, Milica Kojčić je u punom dosluhu sa aktuelnostima sveta i umetnosti. U dodiru sa savremenošću ona je, ne menjajući osnovni mitopoetički koncept svog slikarskog promišljanja, dugi niz godina reprezentativno prisutna u našoj umetnosti. A to vreme je donosilo brojna zbivanja, istorijski značajna i sudbinski važna. Milica Kojčić je svojim delom često (na)slutila potonje događaje, ili nam otkrivala suštinsku istinu o brojnim promenama i egzistencijalnim situacijama. Pokazalo se da su našoj umetnosti tokom kriznih osamdesetih, fatalnih devedesetih i tranzicijskog perioda posle 2000. iskazi Milice Kojčić bili itekako potrebni – ako ne u vršnim pozicijama aktuelnosti (kako je to bilo tokom „umetnosti osamdesetih”), onda zasigurno u nekakvom bazičnom podupiranju osnovnih manifestacija autentičnog viđenja i interpretiranja stvarnosti. Zbog toga smo, eto, i u drugoj deceniji XXI veka, a posle pune tri decenije stvaralaštva slikarke Milice Kojčić, u poziciji da konstatujemo da je tokom kontinuiranog stvaralačkog delovanja ona bila tihi, nenametljivi, pouzdani i sugestivni akter umetnosti naše epohe.
Preludijski period: učenje i formiranje
Fascinacija likovnim stvaralaštvom uočena je kod Milice Kojčić veoma rano, još u vreme pohađanja osnovne škole u rodnom Svilajncu. Njena učiteljica u četvrtom razredu zapazila ju je kao „živopisca”, dok u višim razredima osnovne škole ona počinje intenzivno da slika i vaja. Po okončanju gimnazije u Svilajncu čvrsto je rešena da se upiše na Akademiju. Međutim, roditelji su na tu profesiju gledali s podozrenjem, krajnje rezervisano, smatrajući je nesigurnom za egzistenciju svog deteta. Dešava se da u njenom tinejdžerskom dobu otac dve godine provodi u pečalbi u Parizu, pa Milica letnji raspust koristi obilazeći Luvr i brojne muzeje i galerije, što na nju ostavlja dubok utisak .
Prvo autentično slikarsko obrazovanje Milica Kojčić stiče na pripremnom kursu za prijemni ispit na studije na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, kod poznatog beogradskog pedagoga Sergeja Jovanovića (Prag, 1922 – Beograd, 1999), koji je bio na specijalizaciji u Parizu kod čuvenog Andre Lota (1950–1951). Njegov atelje na Banovom Brdu bio je stecište talentovanih mladih i drugih umetnika.
Kratkotrajni boravak u Sergejevom ateljeu za Milicu Kojčić je bio delotvoran: njen talenat je bio potvrđen i oslobođen, te je leta 1977. godine primljena na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu.
Već tokom studija umetnica je formirala svoj lični svet i specifičnu stvaralačku personalnost. Izuzetno precizno dijagnostifikuje poreklo svojih ranih interesovanja. U zavičajnom okruženju ona otkriva brojne motive koji su se već u ranoj mladosti začeli u njenoj umetničkoj svesti.
U jednom razgovoru sa novinarkom Silvijom Čamber iz novosadskog Dnevnika, umetnica konstatuje: „Svoj likovni svet stvarala sam, doduše ne potpuno osvešćeno, od detinjstva i tada su začeti ciklusi „Ljudi i teret” ili „Čovek i breme”. Sećam se čaršije u Svilajncu i jednog čoveka koji se tamo stalno motao. Poput nekakve spodobe, sa motkom na leđima i nekim uvezanim konzervama, bio je i on među ostalim prolaznicima, stalno prisutan. Njegova pojava delovala je na mene potpuno šokantno. Ljudi koji su odbačeni, koji su negde pobegli od stvarnosti oduvek su me privlačili i predstavljali za mene, a i danas predstavljaju, filozofski, psihološki i likovni problem koji pokušavam da rešim. Takve ljude, simbole tereta i odgonetanje njihovih sudbina provlačila sam kroz svoj rad…”.
Kao dete, Milica Kojčić je bila u prilici da sluša predanja i pripovedanja o vilenjacima, i ta slovenska mitologija koja se provlači kroz narodne priče i bajke ostavila je traga u njenoj mašti, te nije čudo da njihov eho odjekuje u slikama sa ovovremenskim temama, čineći jednu osobenu poetiku stvorenu spojem drevnog i savremenog.
Na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, Milica Kojčić je studirala u klasi profesora Zorana Petrovića (Sakule, 1921 – Beograd, 1996). Profesor Petrović je prihvatio Milicin način delovanja na akademiji. Jednostavno, osetio je njenu posebnost i tek je diskretno učestvovao u organizaciji i kultivizaciji njene crtačke i pikturalne personalnosti. Profesor je ohrabrio deformaciju figure jer je doprinosila snazi izraza, a što je i sam odlično znao i primenjivao. Iz vremena boravka na akademiji, jedan događaj je ostavio izuzetno dubok utisak na mladu studentkinju. Naime, profesor Milan Damjanović je u Petrovićevu klasu doveo uglednog francuskog estetičara Rene Paserona. Paseron je bio veliki poštovalac Pola Valerija, iz čijih je „predavanja o poetici” naglašavao „prevazilaženje čiste subjektivnosti, u pravcu veoma široke filozofske meditacije”. Prilikom pregledanja studentskih radova Paseron se zadržao pred Milicinim slikama, analizirao ih, i otkrio u njima brojna značenja. To estetsko-filozofsko „čitanje” njenih slika izuzetno je, dakako, godilo mladoj studentkinji, u kojoj se tada pojavila snažna potreba za odlaskom u Pariz.
Godine 1982 i 1983.
Milica Kojčić je diplomirala 1982. godine, a dve godine kasnije je okončala i poslediplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod profesora Zorana Petrovića. Kraj studija za ovu umetnicu istovremeno je značio i veoma zapaženo uključivanje u tokove aktuelne umetnosti osamdesetih. Zapravo, godina 1982. je značajna u celokupnoj biografiji Milice Kojčić, jer se tada pojavljuje na sceni kao umetnica specifičnog i jasno definisanog stava. Njena figuracija je nesvakidašnji spoj realnog i nadrealnog. Njena umetnost poseduje duboke korene – mlada slikarka je tim neobičnim monumentalnim crtežima evocirala vlastiti doživljaj priča iz hrišćanske mitologije koje je slušala u detinjstvu. Svoju opčinjenost i fascinaciju prizorima iz tih pripovetki obrazložila je jednim sasvim personalizovanim likovnim izrazom i tako im dala pun plastički smisao. Zbog toga u njenom slikarstvu figuracijski realizam ne podržava klasičnu anatomsku konstrukciju i karakter iako je prikaz figure ubedljivo i precizno definisan. Umetnica izbegava mimetičku doslednost, te figuru ekspresionistički deformiše (ekspresionizam oblika), kako bi se ostvario autentični prikaz čoveka i njegovog stanja u tokovima svakodnevnih manifestacija. Pri tome, umetničin stav je kristalno jasan i angažovan: sve figure su definisane karikaturalno, svedeno, oporo, kako bi se sugestivno ukazalo na anomalije jednog društva koje je tih godina zalazilo u svojevrsno prestruktuiranje. Očigledno, Milica Kojčić je, kao još sasvim mlad slikar posedovala jasne stavove i namere.
Ona je iz akademijskih ateljea izašla kao formirani umetnik, što je već tada bilo i praktično potvrđeno, kada joj je dodeljena nagrada za najboljeg studenta slikarstva Fakulteta likovnih umetnosti. Upravo te 1982. godine na Fakultetu likovnih umetnosti je uspostavljena nagrada iz Fonda „Nikola Graovac, slikar” a prvi laureat je bila upravo Milica Kojčić. Odbor za dodelu ove nagrade obrazlaže da je mladoj umetnici priznanje dodeljeno zato „što se njen rad odlikuje svojevrsnom ikonografijom, što je reč o mladom umetniku koji se u svom radu nadnosi nad ljudske sudbine i ističe kao angažovani slikar, kao vrsni crtač sa već izgrađenim stvaralačkim stilom”.
Nagrada za slikarstvo „Nikola Graovac, slikar” donela je Milici Kojčić iznenadnu popularnost. Kako se radilo o fondu popularnog slikara kakav je bio Nikola Graovac, te kako se Milica Kojčić predstavila kao zanimljiv mladi umetnik, mediji su pokazali izuzetnu pažnju. Iz jednog saznajemo da je novčanu nagradu (180.000 dinara, što je tada bila prilična svota) uložila u finansiranje poslediplomskih studija, koje upisuje u jesen iste godine. Nastavak školovanja podrazumeva i nastavak boravka Milice Kojčić u Beogradu i omogućava joj učestvovanje u zbivanjima na tada aktuelnoj umetničkoj sceni. Ona već s jeseni te godine izlaže na beogradskom Oktobarskom salonu, na tradicionalnoj izložbi „Zlatno pero”, a prisutna je i na izložbi zanimljivog naslova „Artanimale”. Njena crtačka i slikarska ostvarenja bila su veoma specifična u to doba, pogotovo u beogradskoj figuraciji koja je tradicionalno opčinjena intimizmom i estetizmom, te se zbog svoje „grubosti” izdvajaju u umetnosti s početka osamdesetih godina prošlog veka. Konačno, 1982. godine Milica Kojčić je priredila i svoju prvu samostalnu izložbu – u svom Svilajncu.
Dakle, u tokove srpske i tadašnje jugoslovenske umetnosti Milica Kojčić se uključuje početkom pretposlednje decenije XX veka. Postmodernistička umetnost je u jugoslovensko okružje stupila na razmeđi sedamdesetih i osamdesetih godina, u trenutku kada je, kako je to zapazio slovenački teoretičar Tomaž Brejc, „započet period demistifikacije modernizma, kada su raskrinkani neki njegovi ideološki mehanizmi i manipulacije te kada je postao istorijsko polje po kojem je moguće nomadski putovati, uzeti mu pojedine forme ili predstave i iskoristiti ih za raznovrsne postmodernističke umetničke zamisli”. Najdirektnija posledica tih procesa jeste napuštanje do tada aktuelnih analitičkih umetničkih projekata a najvidljivija manifestacija tih zbivanja iz druge polovine sedamdesetih i s početka osamdesetih godina proteklog stoleća bila je povratak slici. Taj povratak je trijumfalan. Nakon dugog vremena, naročito posle ikonoklastičke umetnosti konceptualizma, dolazi do snažne reafirmacije slikarstva.
U tim i takvim okolnostima Milica Kojčić izlazi na veliku umetničku scenu. Bila je dovoljna već njena prva beogradska samostalna izložba u jednoj skromnoj i skrajnutoj Galeriji Studentskog doma Karaburma (1983), da bude zapažena i uvrštena među reprezente nove umetničke pojave na pomenutoj izložbi „Umetnost osamdesetih” u Muzeju savremene umetnosti. U toj postavci delo Milice Kojčić je promovisano kao značajni činilac najaktuelnijih sadržinskih, plastičkih i metaforičkih karakteristika. Ona tada izlaže zajedno sa onim umetnicima koje je naša skorija istorija umetnosti već potvrdila kao najznačajnije aktere subjektivističke umetnosti osamdesetih, poput članova Grupe Alter imago (Alavanja, Lušić, Nikolić, Prodanović) i Grupe Žestoki (De Stil Marković, Mikić), te Lasla Kerekeša, Mrđana Bajića, Vesne Milivojević, Marije Dragojlović i dvoje Miličinih kolega sa klase: Vere Stevanović i Dragoslava Krnjajskog. Osim tih, tada mladih umetnika, u postavci su se našla i dela Bore Iljovskog, Damnjana Peđe Neškovića, Milene Ničeve, Milije Nešića, Gordane Jocić, Cileta Marinkovića, Tafila Musovića i umetnika koji su, svaki na svoj način, kao preteče ili ravnopravni akteri novih pojava, upotpunjavali mozaik jedne kompleksne umetničke fenomenologije, zasnovane na subjektivističkim potencijalima koji su činili karakterističnosti postmodernističkog stila. U svakom slučaju, u beogradskoj, baš kao i u tadašnjoj jugoslovenskoj umetnosti, tih ranih osamdesetih godina prošlog veka potpuno su se potvrdile teze Žana Bodrijara, jednog od glavnih ideologa postmoderne, po kojima „više niko nema privilegiju isključive modernosti dok mnogi imaju pravo na paralelno učestvovanje u savremenosti“, jer, istovremeno, „sve je aktuelno, i sve je retro”.
Milica Kojčić je veoma rano uspostavila svoju sliku kao čvrsti spoj sadržinskih, plastičkih i poetsko-metaforičkih karakterističnosti. Sigurnim crtežom ona definiše opore, neki put i rigidne prizore u kojima su ljudi (pre)opterećeni teretom vlastitih životnih usuda. Poreklo tih motiva i priča seže u prošlost. Zbog toga Jadranka Vinterhalter, tadašnja kustoskinja Muzeja savremene umetnosti konstatuje: „Milica Kojčić je pre svega crtač, a njenim crtežima izuzetno velikog formata i jake ekspresije, posebno u kontrastima crno-belog, javljaju se čudna homoidna bića i pričaju još čudnije bajke – sećanje na detinjstvo” , dok Jovan Despotović zapaža: „Otvorenost i zainteresovanost za različite vrste mitologija iz kulturno-istorijske baštine ispoljava Milica Kojčić, koja grubom i naivnom fakturom rada i tipičnom literarnošću prizora priziva sopstvena sećanja na folklorne priče o strašnim spodobama.”
Figuracijski karakter crteža i slika Milice Kojčić može se shvatiti kao želja i nastojanje umetnice da se upusti u direktni dijalog sa posmatračem. Figurativnost je ovde široko ponuđeni prostor mogućnosti za tumačenje umetnikovih poruka. Uostalom, motiv daje primarni značaj semantičkom tumačenju slika a „kada se predstava gradi u pravcu figuracije onda se pojednostavljuje mehanizam recepcije“ (Rene Payant). Svojim slikama drastično karikaturalnih i neobično definisanih figura – ova umetnica je tokom osamdesetih godina govorila o tegobnom življenju u vremenu epohalne krize. Istovremeno, sve te životinjske glave na čovekolikim telima, svedene predstave čoveka-trupa, ljudske figure bez ruku – govore o neostvarenoj celovitosti sveta, o fragmentiranoj stvarnosti, o raspršenom smislu sveta (i sveta umetnosti).
Te i takve motive umetnica je realizovala specifičnim likovnim jezikom. Njen izraz je ekspresionistički: radi se o ekspresionizmu sadržaja i o ekspresionizmu forme. Sve je prožeto naglašenim likovnim i filozofskim individualizmom i povezano sa iskonskim osećanjem za mitologiju, onim kolektivnim sećanjima u kojima se, kroz istoriju, kontinuirano prepoznaju ponavljajuće sudbine različitih generacija. Zbog toga sve te ljudske i životinjske spodobe u crtežima i slikama Milice Kojčić egzistiraju u jednom neatribuiranom, sasvim vanvremenskom prostoru a tako koncipirana i realizovana, ova uzbudljiva, pa čak i potresna ostvarenja, imaju snažno metaforičko značenje.
Očigledno je da su godine 1982. i 1983. bila izuzetno značajna za dalji razvoj umetnosti Milice Kojčić. Već na samom početku njene stvaralačke avanture mlada slikarka je ustanovila, i javnim nastupima potvrdila vlastiti umetnički integritet. Ustanovljeni sadržinski, plastički i poetsko-filozofski koncept u njenim radovima je, pri tome, bio skoro u potpunosti usaglašen sa zbivanjima na tadašnjoj umetničkoj sceni.
U „umetnosti osamdesetih”
Važno je zapaziti da je Milica Kojčić bila učesnica izložbe „Nova slika crteža” u Savremenoj galeriji Centra za kulturu „Olga Petrov” u Pančevu, leta 1984. godine. Ta izložba je pokazala da se situacija oko crteža značajno promenila, pogotovo u odnosu na prethodni, novofiguracijski period. Pančevačka izložba je postavljena da bi ukazala na posnaženu individualističku i subjektivističku notu crteža kao zasebnog načina izraza. Jer, osnovni povod umetnika s početka osamdesetih godina prošlog veka više nije bio da se svet potvrdi onakvim kakav jeste (a što je u novofiguracijskom radikalnom realizmu bio istinski ideal), već da se izrazi vlastiti subjektivizam pred impulsima tog sveta i osećanje duha vremena u kome umetnik živi i stvara.
Takav koncept izložbe „Nova slika crteža” je, dakako, potpuno odgovarao konceptu crteža Milice Kojčić. Istini za volju ona nije pripadala onoj grupi tada aktuelnih umetnika i učesnika ove izložbe čiji se crtački gest odlikovao ekspresivnim zamahom, oslobođenim protokom linija (i boje), te specifičnim konglomerisanjem najrazličitijih materijala u svojevrsne crteže-ansamblaže. Milica je među aktere „umetnosti osamdesetih” dospela zbog ekspresionizma koji ima drugačije, i, reklo bi se, znatno dublje poreklo. To je ekspresionizam teškog, potmulog sadržaja i atmosfere, odlučne ali stamene linije koja je povučena rukom umetnice ali i nekom nevidljivom a itekako prisutnom sudbinskom snagom i odlučnošću. To je, konačno, ekspresionizam forme kojim umetnica definiše svet ljudskih odnosa, svet tegoban i tragičan, svet nelagodne stvarnosti i svet u stalnoj opasnost. Istovremeno, ovim crtežima se ironijski sagledavaju svakodnevne situacije, satirično se izražavaju ili skoro posprdno predstavljaju ljudske zablude i nesnalaženja. Radi se o jednom sasvim zasebnom subjektivizmu, o osobenom umetničkom senzibilitetu, o monumentalnim crtežima kojima se Milicin izraz reprezentativno uključuje u filozofiju „umetnosti izobilja” koja je karakterisala atmosferu „nove slike” i čitave „umetnosti osamdesetih”.
Samostalnom izložbom u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu 1984. godine Milica Kojčić je još ubedljivije potvrdila svoje potencijale. Tu izložbu je umetnica naslovila „Rugalice” i time okarakterisala čitav jedan ciklus svojih radova. U tekstu kataloga veliki slikar Mića Popović zapaža da je Milica Kojčić „bila briljantan student ali je takoreći neosetno, već pred kraj studija, pokazala samosvojnost, jedan lični stav prepoznatljiv, likovno dokazan, dramatičan, savremen i koji se već posle prvog izlaganja nije mogao zaobići. U slikama Milice Kojčić nema onog lepog slikanja koje podrazumeva negovanu materiju i estetiziranje četkom, nema besplatno lepih bojenih odnosa sebi dovoljnih i nezavisnih od teme: ona škrtari u ulepšavanju slike da bi snažna gorčina iskaza ostala nepokrivena estetskom glazurom.” To zapažanje je bitno jer predlaže jedno drugačije i kvalitetnije iščitavanje ovih crteža; upućuje na univerzalnost Milicinih alegorija i metafora, te istovremeno, prepoznaje njen opus kao gest osvešćenog i angažovanog umetnika, sposobnog da dijagnostikuje karakteristike vremena u kome živi i deluje.
U toj prvoj deceniji svog izložbenog delovanja, postavkom u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, septembra 1987. godine, Milica Kojčić je pokazala da je umetnik koji napreduje u izgradnji svojih likovno-umetničkih namera. Iako se čini da je period od svega nekoliko godina (1983 – 1987) kratak da bi se ustanovile promene u kontinuitetu, te su promene bile zapažene.
Radmila Matić-Panić, pisac teksta u katalogu, kaže: „Milica Kojčić kao i svaki pravi umetnik, oseća potrebu da traga za ličnim svojstvima, za ličnom mitologijom, koja je zalog njenog postojanja kao stvaraoca. Vođena preciznom intuicijom, stepen svog stvaralačkog izraza razrešava prepoznatljivim stilom i ličnom simbolikom u kojoj svojevrsna fantastika sa mitskim hororom, preko narodnog predanja, vuče poreklo, moglo bi se reći – još iz ranohrišćanskih staroslovenskih pa i paganskih vremena. Njeno delo je tradicionalno po svojoj vezanosti za lik čoveka, njegovu fizičku konkretnost, a moderno i savremeno po preobražaju te konkretnosti u simbole. Njene slike su prostori u kojima se razvija poetika jedne posebne likovnosti koja traga za individualnim identitetom, autentičnošću, a ne stilskom aktuelnošću.”
Izložba u Salonu Muzeja savremene umetnosti donela je jedan novi kvalitet – slike. Iako ih je u međuvremenu povremeno izlagala, ovde ih je prvi put kompleksnije prikazala. Uglavnom se radilo o monumentalnim formatima. Ikonografska rešenja su ostala ista, tj. poznata iz njenih crtačkih kompozicija, no slike su donele novu vrstu pročišćenosti osnovne ideje. Figure i likovi su pojednostavljeni, definisani skoro znakovnom svedenošću, bez ikakvih detalja i preciznosti. Takva konstitucija ovih kompozicija pozornost posmatrača usredsređivala je na ono što je sama suština (još uvek čvrste) anegdotike kojom je slikarka prikazivala vlastite ideje o društvu u kome je živela.
Ono što je bila najuočljivija inovacija svakako je – boja. Veoma interesantan je način na koji se umetnica predstavila kao umetnik koji oseća kolorit. Boja je prezentovana u nekakvom čudno sirovom stanju, primarno, sa doziranim vrednostima, tek toliko da bude funkcionalna u definisanju osnovne ideje ili poruke. Umetnica je pokazala svoju kolorističku sposobnost na jedan senzibiliziran način. Tek će se kasnije, u poznijem dobu njenog slikarskog delovanja, taj drastični derutni kolorizam rasplamsati u svojoj punoj potentnosti i likovnoj snazi.
U „umetnosti devedesetih”
Umetnost Milice Kojčić se suštinski oblikovala u ambijentu postmodernističke „umetnosti osamdesetih”. Ta umetnost je začeta na samom početku decenije, nakon što jenjava dominacija analitičke i „nematerijalne” konceptualne umetnosti iz prethodne decenije. U nadahnuto sročenom tekstu slovenačkog teoretičara umetnosti Tomaža Brejca konstatuje se da je modernizam demistifikovan te da je njegovo povlačenje bilo uslovljeno porazom levice na internacionalnoj sceni i nastupom desnice, slomom institucionalnog realnog socijalizma, nastupanjem novih nacionalizama i energetske krize. Sve to je predskazivalo povlačenje umetnosti sa područja društvene pažnje. Reakcija postmodernista bila je žestoka i subjektivistička – hotimični ekspresivni zamah je zapravo nastojao da simbolično poništi jedan takav svet, da opštoj recesiji suprotstavi „sliku obilja”, da povećanom količinom sadržinskih i likovnih podataka u slici predloži i omogući duhovno prevladavanje opšteg osećanja epohalne krize. U takvom kontekst su se javljale brojne individualne mitologije jer se umetnik sve više bavio samim sobom i svojim posmatračem, napustivši dotadašnju prevladavajuću relaciju umetnost–društvo. Milica Kojčić je bila jedan od onih umetnika koji su se afirmisali u tom kontekstualnom galimatijasu. Već prvi nastupi isticali su njen individualizam, njenu osobenu mitologiju i ikonografiju, njenu sposobnost da „slikajući jedno – govori o drugom”, te da na taj način detektuje i izrazi svet i ambijent u kojem živi i stvara.
Kontinuitet njenog formiranja tokom osamdesetih ostvaren je nizom događaja: od završne izložbe na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1982) na kojoj je nagrađena, preko izložbe „Rugalice” u Galeriji Kulturnog centra Beograda i učešća na izložbi „Umetnost osamdesetih” u Muzeju savremene umetnosti (1983), kao i samostalne postavke u Salonu MSU (1987), te dobijanja Zlatne plakete za slikarstvo na izložbi ULUS-a (1988), sve do jedne male izložbe u rodnom selu Dublje (kod Svilajnca), povodom 100. godišnjice osnovne škole koju je Milica svojevremeno pohađala i odakle vode poreklo sve one priče koje su „izbijale” iz beline njenih crteža i slika.
Gore navedene promene na glavnoj sceni aktuelne umetnosti nisu bitno uticale na slikarski kontinuitet Milice Kojčić. Sigurna u sopstveni koncept, bez potrebe i namere da bilo šta menja, nastavila je svoje stvaralačko delovanje, uverena u opravdanost svojih nastojanja. U jednom trenutku njene slutnje, definisane načinom mitoloških predanja, postale su stvarne i istinite. Tragična zbivanja iz fatalne poslednje decenije XX veka promovisale su, nažalost, Milicine slike – kao vizuelizovanu anticipaciju tada aktuelnih zbivanja: sve te obremenjene figure, svi ti „Karavani” i putnici u nepoznato, što su hodali njenim slikama, odjednom su se pojavili u stvarnosti. Sve te stvarne izbegličke kolone, zbunjeni i izgubljeni ljudi sa svojim na brzinu skupljenim „espapom”, sve te žrtve ratnih sukoba u Jugoslaviji (1991-1995) nemušto su potvrdili jednu izuzetno snažnu i sugestivnu slikarsku i umetničku intuiciju.
Zbog toga ubedljivo deluje mišljenje o Milicinim slikama koje je, u svom tekstu naslovljenom „Bez ulepšavanja”, zapisao istoričar umetnosti Petar Petrović: „Njene naglašeno deformisane figure svedenih oblika, u nekim tajnovitim magijsko-ritualnim procesijama i događajima, čini se kao da premošćuju neko davno prošlo (pagansko) i ovo savremeno (pogansko) doba, povezujući ih po surovosti, sarkazmu i otuđenju.“
Zbog svega toga, tokom „umetnosti devedesetih”, označenoj u našoj likovnoj kritici i terminom „hijatusi modernizma i postmodernizma”, Milica Kojčić nije imala nikakvih dilema. Ne opredeljujući se između modernističkog ili postmodernističkog koncepta, sa punom svešću da je začetak njene umetnosti ostvaren u već razbokorenom postmodernizmu, bogatom brojnim operativnim mogućnostima (subjektivizam, ekspresionizam, eklekticizam, anahronizam, mogućnost citata iz istorije umetnosti), ona je odabrala crtež i sliku koja može a ne mora da se dovodi u vezu sa bilo kakvim „opštim” konceptom ili stilom, uverena da njena racionalizovana ikonografska i mitopoetička ostvarenja imaju i te kako čvrste veze sa realnošću, sa svakodnevljem, sa jednom istinskom društvenom traumom kojom je obeležen kraj nesretnog veka, ne samo u našoj istoriji. Zato je tokom tog perioda, usred neekspresivne „umetnosti devedesetih” strpljivo stvarala svoju potmulu ekspresiju, zatomnjenu u svim tim nezgrapnim figurama nesretnika koji, zapravo, simbolizuju čoveka aktuelne stvarnosti. Bez pretenzija da se priključi glavnoj sceni srpske umetnosti, svesno je štitila vlastiti slikarski integritet, osećajući da je u punom dosluhu sa karakterom vremena u kome stvara, da njen crtačko-slikarski opus poseduje autentičnost i originalnost. Zbog toga je, naročito tokom devedesetih i decenija koje su usledila, postalo očevidno da je Milica Kojčić svoje tematske i likovne zamisli i formulacije gradila vrlo smišljeno, postupno i namenski, te da je u njenom delu ustanovljen sklad i „ravnoteža između inspiracije (kao povremenog a ne stalnog generatora akcije) i intelekta” (P. Petrović).
Unutar takvog ponašanja desila se jedna postupna ali bitna plastička promena. Naime, od crteža koji je večito bio konstantna primarnost umetničinog delanja, vremenom je Milica Kojčić „osvajala” sliku. To je postalo vidljivo negde na sredini devedesetih. Promena je inaugurisana izložbom u Galeriji ULUS-a u Beogradu, aprila 1995. godine, a uočio je likovni kritičar Sreto Bošnjak: „Umesto čiste, jasne, precizne linije koja zatvara oblik ispunjen takođe elementima crteža sada se sve više pomalja i sve više razvija jedna forma koja se određuje i likovno osmišljava pikturalnom materijom, bojenom pastom u gustim nanosima koja površinu omeđenu oblikom preobražava u čisto likovnu činjenicu. Paralelno s tim, naslućuje se i širenje (ili promena) tematskog sloja slike: smanjuje se broj aktera u scenama koje sada uz pomoć određenih atributa i simbola dobijaju drugo i dublje egzistencijalno značenje” . No, isti kritičar je uočio još jednu, znatno suptilniju promenu do koje je slikarka došla tokom te svojevrsne tranzicije od crteža ka slici: „Crtež na kome je zasnovana stvarnost figure, koji je u početku precizan i čvrst, postepeno se preobražava u jednu od komponenti strukture lika (kao likovne činjenice) i pristaje na pomirljiviji odnos sa bojom, materijom, kontrastom i prostorom. Tako i figura i prizor postaju fluidniji, likovno bogatiji, jezički složeniji. To se neminovno odražava i na značenjski sloj dela: na početku je to ironija, sarkazam, aluzija na neka dominantna stanja bića u svetu, kasnije – to postaje oblik supremacije duha nad trošnim zdanjima modernog sujeverja.“
Fatalni događaji iz devedesetih godina prošlog veka učinili su umetnost Milice Kojčić „proročkom”, jer je na „ekranima” svojih slika iz osamdesetih i tokom uvodnih devedesetih prikazala sve one „izveštaje” o progonima, prisilnim seobama, o sudbinama beskućnika, o ukletoj sudbini ljudi bačenih u vrtloge tragičnih istorijskih zbivanja. Dakako, umetnica se bavila univerzalnim temama ljudskog života i sudbine. No snaga tog njenog izraza nije samo u ostvarenoj sugestivnoj anticipaciji, nego u univerzalnoj poruci da se čovek mora izboriti da vlada sopstvenom sudbinom. Uočeni prelazak sa problematike crteža na autentični slikarski postupak tokom sredine poslednje decenije XX veka, te svojevrsno uopštavanje svih elemenata slikanog motiva, oslobađanje od interpretativne preciznosti čak i u predstavljanju u njenoj umetnosti karakterističnih oniričkih i mitopoetičkih bića, posnažio je pikturalno-metaforičku dejstvenost i ubedljivost umetničkog izraza Milice Kojčić do „poruka” univerzalnog karaktera i značenja.
Promena je imala svoje razloge. O njima je svedočila sama umetnica u jednom intervjuu: „Moje slikarstvo je oduvek bilo spoj drevnog i savremenog. Trudila sam se da formiram svoju ličnu poetiku. Još kao mlad umetnik sam imala senzibilitet i intuiciju da osetim vreme koje tek dolazi, koje ne vidimo a koje je prisutno. Pokušala sam da prikažem ono što osećam a ne da moje slikarstvo bude narativno. A kada je devedesetih godina krenula realnost ona je nadmašila svet na mojim slikama. Tada sam se suočavala sa stvarnim socijalnim stanjem. Došla sam do spoznaje da sam slikala ono što će doći. I onda sam se uplašila od sopstvene vizije i počela sam da radim druge motive”.
I odista: u slikama nastalim tokom druge polovine devedesetih godina pojavljuju se drugačiji motivi. Manir ostaje isti, stepen figurativne stilizacije zadržava utisak kritičkog odnosa prema čoveku i njegovim postupcima. No, promenjen je ambijent slike i u sadržinskom i u pikturalnom smislu. Po prvi put se pojavljuju urbani prizori: Milica slika arhitektonski motiv s lučnim prolazima, izlaze, vrata i stepeništa po kojima se kreću i funkcionišu ljudi karakterističnih kontura i izgleda. Svet sa njenih dotadašnjih slika nije nestao već je doživeo transformaciju, približio se svakodnevlju, običnim situacijama i manifestacijama. Ono što je još značajnije – taj svet je naslikan znatno slobodnije, koloristički potentnije, gestualnije, i opuštenije.
Milica Kojčić je, kao smo već konstatovali, slikar kontinuiteta. Njen iskaz je formiran karakterističnim crtačko-pikturalnim jezikom, uvek u okviru sasvim personalizovanih motivskih rešenja. Promena ostvarena tokom poznih devedesetih godina, dakle na samom kraju XX veka, nije uočljiva na prvi pogled. Milicina slika se menjala sporo, iz slike u sliku, u dugoj tranziciji svih njenih elemenata. Jednostavno, i u sadržinskim i u pikturalnim izražajnim domenima slike odražavali su se znaci umetničinog ljudskog i umetničkog sazrevanja. Intuicija je sve više „podupirana” iskustvom a impulsi aktuelnog sveta nisu više prihvatani samo spontanom reakcijom, nego su „proveravani” slikom, njenim strukturalnim i estetskim ustrojstvom. U tom smislu veoma je interesantno zapažanje kritičara Andreja Tišme, izrečeno povodom izložbe u Novom Sadu, 1997. godine: „Slikarstvo Milice Kojčić odlikuje đotovska jednostavnost sa figurama na neutralnoj podlozi, rusoovska naivna narativnost, i vizantijski simbolički kolorizam u rasponu od plave do zlatne boje… No, kolorit svakako nije krajnji cilj i rezultat ovog kritičkog i angažovanog slikarstva. On je potisnut u drugi plan, kao i tehnička virtuoznost slikanja, što ovim radovima ponekad daje privid sirovosti ili nonšalantnosti. No, upravo ta nonšalantnost karakteristična za slikarstvo Kojčićeve, potrebna je ovde da bi čitav sistem poruka i znakova delovao spontano, neusiljeno, iskreno, inače bi angažman umetnice bio suviše tvrd i decidiran. Tada ne bismo imali pred sobom umetnost, već propagandni pano.”
Neposredno po NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, Milica Kojčić je priredila izložbu u sremskokarlovačkoj Palati Instituta srpskog naroda, u okviru stalne likovne postavke Zadužbine stvaralaštva Srba u svetu. Okolnosti u kojima se ta izložba održavala, u momentu kada su se zgusnuli brojni događaji na samom kraju jednog odista nesretnog veka, doprinele su da se sasvim jasno vidi da je Milica Kojčić jedna od onih tihih ali autoritativnih umetnica i umetnika kojima je, sasvim zasluženo, pripala obaveza da svojim delom rezimiraju duhovne refleksije stoleća. Jer, kako je to u zaključnoj rečenici svog teksta u katalogu pomenute karlovačke izložbe zapisao Petar Petrović, „njene slike ne podležu ulepšavanju, estetiziranju u duhu lʼart pou lʼar-a, ili pomodnim i slikarskim trendovima današnjice, već nastoje da dobro promišljeno, jasno i neposredno, likovnošću koja je nesporno samosvojna, iskažu angažovan etički i estetički stav”.
Posle 2000.
Tokom raskršća vekova, postaje bitnom novomedijska praksa. Svetom i savremenom umetnošću zavladala je nerukotvorena tehnološka slika, koja se produkcijski preobražava, te zalazi u svet umetnosti i u područje kulture. U takvom kontekstu, nenametljivo, skoro diskretno, javlja se nanovo potreba za slikom kao produktom ljudskog uma i ruke. Tako se zapravo potvrđuje potreba za umetnošću koja će – umesto surogatne virtuelne realnosti ili parcijalnog analitičkog stava – ponovo ponuditi integralno umetničko saznavanje i interpretiranje sveta.
Milica Kojčić je, kao i u prethodnim decenijama, sve te promene predosetila. Problematika slike je obuhvaćena njenim ciklusom „Izložbe i posetioci”: slika i slikarstvo su postali tema. Jer, sasvim je očigledno da je fenomen slike postao jedan od najznačajnijih u savremenom svetu. U sociološkom smislu slika postaje vodeći izvor informacija i novih saznanja, ona je primarni element ukupne vizuelne kulture. Istovremeno, pojavila se pretnja od virtuelizacije informacijskog sistema, što otvara mogućnosti najrazličitijim manipulacijama. Sve to je moguće shvatiti pred slikama iz ciklusa „Izložbe i posetioci”. Na svoj karakterističan karikaturalan način, Milica Kojčić se eksplicitno bavi problematikom slike. Njeni prizori su specifičnog izgleda i karaktera – čudne ljudske figure u pratnji čitave menažerije, svi u neobičnim pozama, prolaze pored slika. No, često nije jasno ko koga posmatra i „kontroliše”: da li posmatrači gledaju slike, ili slike prate posmatrače. I ovde postoje jasne reminiscencije na Orvela i njegovo delo.
No, ovaj ciklus Milice Kojčić svedoči i o svojevrsnoj relaksiranosti, o smanjenju egzistencijalne napetosti u periodu nove posleratne nade. U tim slikama forma, sadržaj i postupak sasvim su usklađeni – umetnik nastoji da se bavi slikom nabijenom značenjima i likovnim potencijalima. Posle asketske suzdržаnosti i disciplinovanosti svedenih slika ostvarivanih tokom prethodne decenije i po, Milica Kojčić je postupno menjala njenu strukturu. Tako je u ovoj seriji slika ostvaren snažan koloristički naboj, iskazana je nova i snažna ekspresija, čak je vidljiva ponovno pronađena radost slikanja i stvaranja.
Istovremeno, izložbom u Galeriji Qucera u Centru za kulturu Rakovica, maja i juna 2006, Kojčićeva je objavila i promenjen odnos prema crtežu. „Umesto snažne, kontinuirane i uverljive konturne linije kojom su zatvarani figurativni oblici, u novijim radovima prevladava znatno tananija, senzibilnija, čak razigranija linija. Simultanim odnosima crne linije i beline hartije podcrtava se tragični karakter nacrtanih predstava. Sasvim diskretno, umetnica povremeno u nekim ostvarenjima dodaje nekakve naznake boje i svedenog kolorizma kojim se podstiče unutarnja atmosfera nacrtanih predstava.
U plastičkom smislu ovde se radi o klasičnom crtežu u kojem linija ima primarnu ulogu. Linija je suverena u opisivanju figure, verodostojna je u dokumentarisanju viđenog i doživljenog, ali je istovremeno i neprikosnovena u izražavanju jednog umetničkog senzibiliteta. Milica Kojčić svojim crtežima ispoljava nekakav snažan ali nikako previše bučan ekspresivitet. Sve te ljude Milica vidi i crta saučesnički, one su deo njene i naših biografija. Zato u svim tim linijama, crticama, tačkastim potezima i tragovima ima puno istinske tragičnosti, ima mnogo od onog usuda kojim su objedinjene sve naše sudbine u vremenu epohalne krize na raskršću vekova i milenijuma. Ono što je za utehu – ljudi sa Miličinih crteža poseduju jedino iskustvo – crteža. Linija je njihovo istinsko egzistencijalno obeležje. Od linija je sazdan kostur, krvotok i nervatura… Linijom protiče i ostvaruje životnost što nas približava ovoj umetnosti, što nas približava umetnici koja je imala snage da kroz sopstvenu dušu propusti sve te sudbinske manifestacije sveta i vremena u kome živimo, te da nam ih predstavi kao crtačku i duhovnu sublimaciju, kao kreaciju, kao svojevrsni znak ljudskosti koja nam je itekako potrebna i koju samo istinska umetnost može da nam daruje.”
Ipak, možda najdrastičniju promenu Milica Kojčić objavljuje decembra 2007. godine, izložbom u Galeriji Zlatno oko u Novom Sadu. „Do tada su ljudske i druge figure činile jedan specifičan svet kojim je ova umetnica nastojala da naslika neku skrivenu stranu stvarnosti, te da na jedan osoben način prepozna i okarakteriše odnose među ljudima. Zbog toga je u tim prizorima mnogo toga podsećalo na svojevrsne karnevale, na ekspresivne karikaturalne komentare sveta i vremena u kome smo živeli, sveta jedne trajajuće i transformišuće krize.
U radovima nastalim tokom sredine prve decenije XXI veka ikonografija Milice Kojčić je diskretno promenjena. Još uvek je slika ispunjena mnoštvom figura predstavljenih u vanvremenskom prostoru i u specifičnoj „slepljenoj” perspektivi. No, umesto čudnih životinja i ljudskih spodoba, slika je ispunjena zdravim, pravim, snažnim i uvežbanim telima. Siluetne figure ljudi u najrazličitijim pozama posvećene su nekakvoj drugoj i drugačijoj atmosferi, posvećene su ideje o čovekovoj moći da vlada svojim postupcima, svojim životom, svojom sudbinom. No, ovakve slike poseduju jasnu dozu ironije i kritičnosti, što je uostalom, i jedna od centralnih specifičnosti ukupnog opusa Milice Kojčić.
U likovnom smislu radi se o lapidarnim ali razigranim kompozicijama, o jednostavnom koloritu, o smanjenom registru upotrebljenih „čistih“ boja (crvena, ružičasta, crna i bela), o svedenoj pikturalnoj priči. Pri tome ova umetnica je suverena u načinu „prezentacije” vlastitih sadržinskih i plastičkih ideja. Ona sada nastoji da skoro plakatskom izravnošću deluje na posmatrače svojih slika, da na jedan zaista nekomplikovan način iskaže vlastiti ljudski i umetnički stav.
Milica Kojčić je svojim slikama preoblikovala prostor Galerije Zlatno oko – jednom zidnom i jednom podnom slikom ona je sačinila neuobičajeni ambijent u kojem naslikane kompozicije dobijaju nekakvo usloženo značenje. U takvom kontekstu ovaj rad jasno određuje svoj urbani karakter. Jer, ovaj enterijer nije „ukrašen” monumentalnom freskom i oslikanim tepihom već je na dva monumentalna formata autentičnim i kristalno čistim vizuelnim postupkom organizovan splet simultanih značenja i poruka koje obuhvataju posmatrača-pohoditelja tog ambijenta. Tako je posmatrač, ili „konzument” ovih slika, kompleksno uključen u svet jednog drugačijeg, specifičnog, i ipak kritičkog sagledavanja svakodnevlja. Pri svemu tome Milica Kojčić konsekventno razvija svoj vlastiti likovni jezik, jednu pikturalnu strukturu baziranu na emancipovanom dejstvu likovnih elemenata, te na jednoj posve jasno definisanoj sadržinskoj, plastičkoj i poetskoj personalnosti.” A ta stvaralačka personalnost i slikarska osobenost je Milici Kojčić obezbedila ugledno mesto u srpskoj umetnosti s kraja prošlog i početkom ovog veka.
Umesto zaključka
Od pojave na Jugoslovenskoj umetničkoj sceni početkom osamdesetih godina prošlog stoleća, od preludijskog doba svog stvaralaštva, Milica Kojčić je konstantno ispoljavala snažnu i izražajnu slikarsku posebnost. Njeni čudesni mitopoetički intonirani motivi su, još na početku stvaralačke avanture, smatrani neočekivano zrelim plodom pikturalne kreativnosti, ali su istovremeno bili prepoznavani i kao svojevrsna anticipacija događanja, koja se fatalno obistinila već tokom devedesetih godina prošlog veka. Sredinom tih devedesetih umetnica je, kako je sama govorila, uplašivši se sopstvene intuicije, započela novi ciklus, započela bavljenje motivima prolaza, izlaza, tunela – nadajući se nekom drugačijem i boljem društvu. I odista, do velikih demokratskih promena je, posle svih muka, zaista došlo. U tom drugom, i drugačijem društvenom i umetničkom kontekstu, slikarstvo Milice Kojčić se kontinuirano razvijalo, konstantno učestvujući u aktuelnim zbivanjima na našoj umetničkoj sceni… Istovremeno, i u tom periodu slikarstvo Milice Kojčić je predstavljalo permanentnu kritiku naše životne zbilje.
Tokom više od tri decenije delovanja, u svakom od tih desetletnih razdoblja, Milica je određeni period provodila u Parizu, tamo živela, slikala i izlagala. Jedna izložba u galeriji na Trgu Republike koju je vodila Ksenija Ćuk, umetnica i galeristkinja iz Jugoslavije, odvodi je do Kold Zare, bogate galeristkinje jevrejskog porekla, koja se oduševljava Milicinim slikama te je preporučuje Teriju Boskeru, vlasniku tada otvorene Galerije Transart. Ta je galerija bila pozicionirana na Bastilji, u vreme kada su tu nicale nove galerije. Od 1986 do 1990. godine Milica Kojčić je bila stalni član Galerije Transart, i galerista Bokser je u tom periodu formirao svoju slikarsku ekipu, s kojom je galerija dobro funkcionisala. Međutim, nakon 1990. Bokser prodaje Galeriju Transart, koja ubrzo prestaje sa radom.
No, Milica se u Parizu dobro integrisala. Neke izložbe na kojima je nastupala bile su izuzetno zapažene, poput one u Galeriji Royal gde je 1994. godine održana izložba „Umetnici s Dunava”. U određenom smislu su bile atraktivne i postavke radova jugoslovenskih umetnika koji žive i rade u Parizu. Milica Kojčić je u pariskim galerijama priredila šest samostalnih izložbi na kojima je njen osobeni stil privlačio pažnju posetilaca i kupaca. Vredno je pomenuti izložbu na kojoj je izlagala zajedno sa japanskim umetnikom Okunaka Seizom, jer je ta postavka ukazala na pripadnost Milicinog koncepta univerzalnim tokovima svetske umetnosti. Lucidno odabranim parom umetnika uspostavljen je neočekivan ali izuzetno zanimljiv dijalog njihovih opusa, ali i efektan odnos dveju sasvim različitih kultura – pokazavši da dobro slikarstvo, bez obzira na poreklo, veoma brzo ustanovljava i odašilje razumljive i delotvorne poruke.
Slikarstvo Milice Kojčić odista možemo okarakterisati „dobrim”, analizirajući ga metodskim postupkom francuskog teoretičara Etjena Surioa, koji je govorio da dobro umetničko delo mora imati jasno definisana i vidljiva tri sloja. Prvi je sadržinski sloj – koji je u ovom slikarstvu jasno i razložno iskazan u svakom njenom motivu „naseljenom” ljudima koji su osnovni nosioci sadržajne radnje. Svaka od tih ekspresionistički deformisanih figura poseduje bogat „psihološki profil”, što sadržaju slike daje neslućene mogućnosti prizivanja najrazličitijih problemskih tema socijalnog, psihološkog i filozofskog karaktera. Drugi sloj je plastički sloj dela – u ovom slučaju crteža ili slike. U plastičkom smislu ovde je sve zasnovano na funkcionalnosti likovnih elemenata – u crtežu noseća uloga pripada liniji. Čvrsta, sigurno vođena i interpretativno pouzdana konturna linija jasno definiše sve namere umetnice, jer: ljudska figura je često hotimično deformisana, što se upravo tom i takvom linijom na najbolji mogući način obrazlaže. U slikama je, uz liniju, veoma bitna čista (čak do primarnog stanja i izgleda) upotreba boje. Kritičar Tišma je uočio da Milica Kojčić dodiruje jedan đotovski koncept i doseže vizantijsku simboličnost boja. Jarka u izražajnoj snazi, svedena u tretmanu površine, boja omogućava jasno i sugestivno poetsko-metaforičko filozofiranje svake od odabranih tema i sadržaja.
Konačno, iz svega toga, proizilazi i treći surioovski sloj: emocionalni naboj. Kod Kojčićeve se radi o ekspresionističkoj uzrujanosti, o emocijama koje su odista snažne, čak reske, neki put i potresno direktne. Ekspresionizmom forme i posnaženim bojenim nabojem Milica posmatraču nudi emocije izazvane dubokim doživljavanjima stvarnosti ali i istinsko dobronamernim ljudskim porukama. Ono što ove slike čini ubedljivim je nevidljiva ali primetna sinteza spoljašnjeg vidljivog fasadnog izgleda slike, sa bogatom unutrašnjom i nevidljivom slojevitošću pikturalnih i intelektualnih značenja; umetnica spontano objedinjuje plastičku strukturu i sadržaj, što rezultira sugestivnim utiskom jedinstva i celine, te se svaka slika doima poput dobro utemeljene, pažljivo konstruisane, čvrste i kompaktne građevine.
Konačno, valja zaključiti da dosadašnje slikarstvo Milice Kojčić jeste jedan celovit i ubedljiv umetnički projekat kojem se odista ne može poreći originalnost i posebnost. No, ta posebnost nije hermetična i nefunkcionalna, kako to često biva sa delima moderne umetnosti. Njenim slikama nije potreban tumač. Jer, ma koliko zagonetni bili njeni motivi sa čudesnim ljudima/spodobama, sa izmešanim vremenskim slojevima, sa posebnim metaforičkim tumačenjima stvarnosti, sa zagonetnim nagoveštajima, sugestijama i slutnjama, njene slike i izložbe uvek su dobro komunicirale sa posmatračem. Još tačnije, svi njeni prizori su se veoma brzo postvarivali, postajali deo stvarnosti, ili, još tačnije: stvarnost sama. Očito, u slikarstvo Milice Kojčić treba imati poverenja, treba mu verovati, baš kao i svakoj istinski vrednoj tvorevini ljudskog talenta, duha i uma.