Milica Kojčić je pripovedač u slikama, umetnica koja duboko ponire u geologiju narodske kulture i mistike. Jedan imanentno narodski pranagon u koji gnjura kao u kakvu prastihiju, nametnuo je Milici njen način transfolklornog izražavanja. Ona otelovljuje umetnika nesuspregnute imaginacije i jakog, đavolskog nagona za crtanjem i slikanjem. Njeni radovi obilato su natopljeni dahom paganskog misticizma Slovena i duhom narodno-seoske podsvesti, ali ne u onom pukom foklornom smislu, već u smislu ronjenja u one tamne, zahuđene dubine arhetipskih taloga i ambisa narodske mistike i teških adskih lavirinata i sila nemerljivih, koje upravljaju čovekom. Ova umetnica zalazi u neosvetljene adske slojeve podsvesti, u svet narodnih legendi, drevnih paganskih običaja, skaski, praznoverica koje je još kao devojčica upijala. Na Miličinim crtežima pronalazimo uznemirujuću i vibrantnu ikonografiju. Isposnici, anahoreti, medikusi, raspopi, mudraci, gnomi, vampiri i anđeli srpskog istorijskog karnevala izranjaju iz teškog mraka slovenske gnoze. Tu su, svakako, i životinje (ljudi i životinje deo su iste menažerije), a slikanje životinja je oduvek bilo povezano sa svetim, sa žrtvovanjem, sa transgresijom.
U samom jezgru ovog slikarstva nalazi se autentična narativno-amblematska komponenta. Pred nama je sceničan slikar okrenut minulom vremenu, hroničar koji vaskrsava jedan utvarni svet sličan svetu iz priča Momčila Nastasijevića, i koji uvek iznova uspeva da pronađe nove, začudne konfiguracije svojih figura koristeći se postupkom stilizacije, karnevalizacije i fantastičnog spiritualizovanja. Sve je na njenim radovima u kapilarnim pretakanjima i složenim aluzivnim interakcijama. Sve je tu pažljivo i precizno vizuelno osmišljeno i likovno strukturisano u sintezu najrazličitijih ikoničkih elemenata koji nas primoravaju da preispitamo svoj koncept poimanja stvarnosti.
Ostajući godinama dosledna svom ikonografskom svetu, Milica Kojčić je od svojih karnevalskih protagonista sačinila duboku, filozofsku metaforu o osujećenosti današnjeg čoveka i o entropijskom osećanju nemogućnosti istinske komunikacije i gubitka ljudske topline. Na ovim radovima život se sagledava kao tegljenje. Nošenje tereta je najdugotrajnija bolest. I najstameniji čovek pod teretom kad tad posrne. Milica Kojčić zaokupljena je teretom i umorom kao neumitnom čovekovom sudbinom. Na njenim slikama i crtežima teret je toliko stopljen s telom da je postao njegov neodvojivi deo. Njeni ljudi koji mogu biti izbeglice, azilanti i iseljenici koji nastoje da, sa zavežljajima u kojima je ono najnužnije, pređu granicu i očajnički se iščupaju iz bede, istrajavaju još neslomljeni u razočaravajućoj kaljuzi stvarnosti.
Ima na Milicinim slikama nečeg od biblijskog isticanja posebne, božje naklonosti prema siromasima i beskućnicima. Kada Isus u svojim poznatim, ali često pogrešno protumačenim blaženstvima kaže „Blago siromasima”, blagoslov nije izrečen siromaštvu nego siromahu. Iz konteksta Isusovog govora to je nedvosmisleno jasno, jer odmah nakon tih reči sledi obećanje: „Vaše je kraljevstvo Božje” – dakle, stanje u kome je siromaštvo prevladano zajedno s njegovim uzrokom.
Ceremonije na slikama Milice Kojčić imaju svoje uporište u kultu mrtvih i u onome što Elijade zove „mit o večnom povratku”. Po Veselinu Čajkanoviću, cela srpska religija svodi se na kult predaka. Svi praznici u godini i najveći broj žrtava grupišu se oko tog kulta koji se, dodajmo, zasniva na animističkom shvatanju sveta i fatalizmu, odnosno na verovanju u sudbinu gde boginje-suđenice (kod Grka su to moire) svakom ljudskom biću pri rođenju unapred određuju tok njegovog života i čas kada će se ugasiti.
Estetička vizija Milice Kojčić računa sa ljudskom figurom kao središtem kosmosa, pri čemu jedna groteskna i satirična intuicija sve odlučuju. Ova umetnica iznutra sagledava aspekte ljudskih lica, ali i obrazina. Maska znači zaštitu, skrivanje, preobražaj, nebiće. Kod Milice, maske nikada ne pokazuju samrtničku ukočenost, već simbolizuju tragičnu ili komičnu prirodu onih koji ih nose. Uopšteno posmatrajući, možemo razlikovati tri tipa maski: pozorišnu, posmrtnu masku (u kojoj se reintegriše smrt) i karnevalsku, obrednu masku. Kod Milice susrećemo ovaj treći tip karnevalske maske. Ti Milicini protagonisti su se u tolikoj meri identifikovali i srasli sa svojim maskama, da ih se više ne mogu osloboditi, niti ih strgnuti. Njihove maske postale su njihova lica. Zato one ne skrivaju, već, naprotiv, otkrivaju različite mimičke konstelacije lica koja se iza njih skrivaju.
Kroz anatomske dislokacije i montaže iluzija Milica Kojčić „deformiše” da bi još tačnije sagledala realnost i obnovila toplinu ljudskog. Baveći se uvek istim opsesivnim svetom komedije naših naravi, produbljujući ga i vizuelno ga bogateći, Kojčićka uspeva da iznađe nova, do tada neviđena rešenja. Da nas iznenadi nekim nepredvidljivim dramatskim odnosom koji stvara među ljudskim figurama. Da nas prodrma humornom i burlesknom slojevitošću, koja uvek nosi u sebi i jedan dodatni prizvuk tuge, otuđenja, melanholije i beznađa. Deziluzionirajući humor nadrealističkog porekla, koji je sastavni deo Milicine prirode, a ne nešto što je mehanički prisvojeno, čini da njene slike poprime obol očiglednosti nelogičnih i nemogućih prizora.
Ima na Kojčićkinom crtačkom i slikarskom polju humorne geste, patafizičkog humora i nečeg od veštine estetskog upravljanja apsurdom. Čitava jedna karnevalska kohorta obremenjenih ljudi pobeglih od stvarnosti, pasa iskićenih ordenjem, jahača svinja, raspopa, spodoba, ljudskih tela sa životinjskim glavama maršira ovim slikama. Brutalna narativnost, svedene, ekspresivne, opore, ali ne i karikaturalne figure, stavljaju jasno do znanja da je Milici Kojčić i njenim „Rugalicama” strano svako estetiziranje. Svet zaumlja, vradžbina, sujeverja i zahuđene, potmule atmosfere, nosi nešto od mistike iz narodno seoske podsvesti i slovenske mitologije. U odnosu na samorodan crtački svet, slike Milice Kojčić su manje deskriptivne. One su neusiljene, suspregnute, reske, pročišćene do esencijalnosti i upućenosti na smisao jednog višeg reda. Kloneći se mimetičke doslednosti, ova umetnica se zapućuje prema izvesnim entitetima fantastičnog, čudnovatog i sarkastičnog sagledavanja i razobličavanja prizora odvaljenih iz presnog životnog realiteta. Otuda njeni prizori postavljeni u vanvremenski prostor predstavljaju drugačije uobličenu realnost.
Ono što duboko privlači slikama Milice Kojčić jeste njihova rudimentarnost. Ona svojim slikama sa prizorima fantastične ikonografije potresa, oduhovljuje i sakralizuje naše pamćenje, upućujući na reči pesnika: „Morate razumeti mudrost Balkana. Njegova mudrost jeste mudrost jagnjeta koje sisa više majki”.
Povodom slika Milice Kojčić možemo govoriti o nekoj vrsti verističkog nadrealizma. Sve je u njenom slikarstvu, kao kakvim retkim istočnjačkim začinom, začinjeno zrnom nekakve patafizičke ludosti i deziluzionirajućim humorom nadrealističkog porekla. Ta humorna reskost, nema sumnje, sastavni je deo njene prirode, a ne nešto što je školnički preuzeto i nasleđeno. Taj neobični, divno-lekoviti humor koji od Miličine slike čini očiglednost nemogućeg događaja, nosi u sebi jednu unutrašnju poetsku suvislost. Slikarstvo Milice Kojčić je više impulsivno nego razložno. Ono nastaje uvek u snažnom suočavanju i suprotstavljanju svetu. Crtati i slikati, to za ovu umetnicu znači – suprotstavljati se. Ona je okrenuta unutrašnjem svetu koji je sam po sebi neuhvatljiv. Svetu u kome je razum podređen instinktu. U ovakvom slikarskom idiomu kome se priklonila, sve odlučuje snažna, gestualna vitalnost koja dolazi iz dramskih opruga i tajanstvenih odluka nagona. Na ovim platnima srećemo dramsku jezgrovitost prizora, groznice rojenja i zaoravanja u nenašminkano tkivo slikarske materije, u grubu i oporu pastu.
„Na šahovskoj tabli sveta, on nas stavlja i pomera, onda nas odjednom spušta u ponor ništavila” – tako je pevao Omar Hajam. Vučen sudbinskim silama svefatuma, čovek je na Milicinim slikama tek marioneta kosmičkih sila što vođena svojim anđelima i demonima luta praznim provalijama svemira. Nemoćna šahovska figura koju Moira pomiče prema zamislima i hirovima svoje nepredvidljive kinetike. Zato njemu (tom Milicinom tragikomičnom čoveku) u jednom rastrojenom svetu himera, iluzija i mesečarstva gde se faustovska vatra gasi u čamotinji i močvarama duha, nije dato da pronikne u paklenu logiku koja vlada svetom. Zato je on smešten u dimenziju osamljenosti i mračnog, ontološkog osećanja krivice i straha od neke nepoznate kazne, od koje je jedino moguće braniti se gorkim osmehom, koji više i nije osmeh, već grimasa.
(Ponovljeni zakon 26, 6-9)